Stajala je blago povijena iza suprugovih leđa, posmatrajući ga dok radi na svom laptopu, i polako ispijala čašu crnog vina. Bila je nezadovoljna u poslednje vreme, činilo joj se da se Ivan otuđio od nje, i to ne samo u krevetu.
Posao… posao, posao, posao, posao… samo posao, izgleda da je to jedino do čega mu je stalo. Više uopšte ni ne obraća pažnju na mene. Barem ne kao ranije. Kao da sam mu postala… obaveza.
Okrenula se i pošla da naspe sebi još vina, dok je njeno ogorčenje raslo. Ako nekim čudom odvoji dvadesetak minuta nedeljno da obavi svoju bračnu dužnost, čak i to otalja. Šta li se desilo sa žarom koji je nekada bio tu? Nervozno je prešla pogledom preko nameštaja koji se nalazio u dnevnoj sobi njihovog stana. Bio je to velik stan, otmen, zidova sveže okrečenih u belo. Lepo uređen i pomalo sterilan. Kao da je govorio da tu živi neko ko ima novca i ukusa ali ne zna da se zabavlja. Nije u redu uskratiti ženi ono što joj treba, makar i nesvesno. Ljudi su takvi, vremenom se naviknu na one koje vole, a onda počnu uzimati stvari zdravo za gotovo. Ponekad im samo treba podsetnik. Sela je pored svog supruga, spuštajući glavu na njegove grudi. – Ana, molim te, znaš da mi je sutra finalni rok za predaju projekta… – Potreban si mi. Sada. Vino je učinilo svoje. Zamišljala je kako je muž uzima, divljački, baš tu na sofi.
– Rado bih t… Prekinula ga je strastvenim poljupcem. Zatvorila je oči, projektujući u mislima ono što je priželjkivala – njegovu ruku koja joj, čupajući je za kosu, spušta glavu do međunožja. Umesto toga, ustao je i krenuo ka spavaćoj sobi otkopčavajući dugmad na košulji. Desetak minuta kasnije, osećala se prilično glupo gledajući u plafon dok je on pomerao kukove napred-nazad ujednačenim tempom, držeći svoj obraz čvrsto pripijen uz njen. Unutra, napolje, unutra, napolje, unutra, napolje… šta si ti čoveče, jebeni fizikalac!?
NASTAVITE ČITATI NA NAREDNOJ STRANICI —–>
