Ako se dan po jutru poznaje, moj nije mogao sjebanije da počne. Prvo kad sam otvorila oči, skontala sam – Jbt! kasnim…
Onda ispijanje kafe, naravno poparenog jezika. Oblačenje dok se jednom rukom šminkaš i moliš se da puder ne završi na spoljnoj strani odeće.
Pođeš iz kuće, jao mobilni, pođeš opet… novčanik, i tako letiš k’o muva bez glave u 5 ujutru, dok i lutalice spavaju.
Naravno, na poslu svi nadrkani, bez osmeha poput robota otaljavaju sve sa dnevnog reda. Ne smeš ni da pogledaš koga, bude odmah „šta gledaš”. Glavu dole i izdrži.
A vreme ne mrda… pola sedam, pogledam kroz sat vremena… kad ono petnaest do osam… Ili ja idem brže ili vreme baguje, jebem li ga…
Nekako se dovukoh do kraja radnog dana, ‘ajd’ kući… Kad od vrata vika i dreka… mislim, mora ona energija sa posla da se nekud izbaci… Rasprava sa partnerom, nemam vremena za njega… Jao, kad bi samo znao… Skoro dve nedelje je suvog…
Vidim već varnice mu frcaju iz očiju. A ja kad god mogu skupljam nešto sa poda, kad priđe izmaknem.
I tako se ganjamo danima, mamim, pokušavam da vidim gde mu je krajnja granica.
Nije ovo jednostrano mučenje, naprotiv, ja drhtim od želje, svaku noć pokušavam da legnem preko svojih ruku da ga ne bih napastvovala.
NASTAVITE KLIKOM NA SLIKU ISPOD —–>
